U Bengalu, u Indiji, je živio pobožan čovjek. Svaki dan mu je dolazio sanskritski učenjak i čitao mu naglas neke duhovne tekstove iz Bhagavad Gite, Upanišada i Veda koji su mu uznosili dušu. Gazda kuće je bio aspirant. Najposvećenije bi slušao ova izlaganja.
Porodica je imala pticu koja se zvala Krišna. Krišnu su držali u kavezu u sobi u kojoj su se dešavala izlaganja. I on je to slušao.

Jednog dana je ptica rekla svom gazdi: “Možeš li mi reći kakva je korist koju u stvari stičeš iz ovih duhovnih predavanja?”
Gazda je odgovorio: “O Krišna, izgleda da ti ne razumiješ da će me ova duhovna predavanja osloboditi, riješiće me okova!”

Ptica je rekla: “Slušao si ova izlaganja zadnjih par godina, ali ne vidim nikakvu promjenu na tebi. Možeš li molim te upitati svog učitelja šta će ti se u stvari desiti?” Slijedeći dan je gazda rekao svom učitelju: “Guru, slušam tvoja duhovna predavanja zadnjih deset godina, Zar nije istina da ću steći oslobođenje i slobodu?”
Učitelj je bio bez rijeći. Počešao se po glavi, udubljen u pitanje, ali nije našao odgovor. Samo je bio nesretno tih skoro sat vremena i onda je otišao iz kuće.

Gazda je bio zatečen. Njegov guru nije mogao odgovoriti na pitanje ptice, ali ptica je našla odgovor. Pravi Odgovor.

Od tog dana ptica je prestala da jede. Čak je prestala da cvrkuće. Postala je potpuno tiha. Gazda i njegova porodica su joj davali hranu, ali ptica nije ništa ni dirnula.

Jednog dana je gazda gledao na pticu i kad je primjetio da nema nikakvog znaka života, nježno ju je izvadio iz kaveza. Slomljenog srca je spustio Krišnu na pod. U tren oka ptica je odletjela u beskonačnu slobodu neba!

Ptica ga je poučila. Gazda i njegov guru su naučili: Tišina oslobađa.

Izvor: Šri Činmoj, “Vrt duše”