Tišina oslobađa

U Bengalu, u Indiji, je živio pobožan čovjek. Svaki dan mu je dolazio sanskritski učenjak i čitao mu naglas neke duhovne tekstove iz Bhagavad Gite, Upanišada i Veda koji su mu uznosili dušu. Gazda kuće je bio aspirant. Najposvećenije bi slušao ova izlaganja.
Porodica je imala pticu koja se zvala Krišna. Krišnu su držali u kavezu u sobi u kojoj su se dešavala izlaganja. I on je to slušao.
Jednog dana je ptica rekla svom gazdi: “Možeš li mi reći kakva je korist koju u stvari stičeš iz ovih duhovnih predavanja?”
Gazda je odgovorio: “O Krišna, izgleda da ti ne razumiješ da će me ova duhovna predavanja osloboditi, riješiće me okova!”
Ptica je rekla: “Slušao si ova izlaganja zadnjih par godina, ali ne vidim nikakvu promjenu na tebi. Možeš li molim te upitati svog učitelja šta će ti se u stvari desiti?” Slijedeći dan je gazda rekao svom učitelju: “Guru, slušam tvoja duhovna predavanja zadnjih deset godina, Zar nije istina da ću steći oslobođenje i slobodu?”
Učitelj je bio bez rijeći. Počešao se po glavi, udubljen u pitanje, ali nije našao odgovor. Samo je bio nesretno tih skoro sat vremena i onda je otišao iz kuće.
Gazda je bio zatečen. Njegov guru nije mogao odgovoriti na pitanje ptice, ali ptica je našla odgovor. Pravi Odgovor.
Od tog dana ptica je prestala da jede. Čak je prestala da cvrkuće. Postala je potpuno tiha. Gazda i njegova porodica su joj davali hranu, ali ptica nije ništa ni dirnula.
Jednog dana je gazda gledao na pticu i kad je primjetio da nema nikakvog znaka života, nježno ju je izvadio iz kaveza. Slomljenog srca je spustio Krišnu na pod. U tren oka ptica je odletjela u beskonačnu slobodu neba!
Ptica ga je poučila. Gazda i njegov guru su naučili: Tišina oslobađa.

Prevarant uvijek ostaje prevarant

Bio jednom jedan veliki prevarant. Svakog je pokušavao prevariti, ali nekad bi bio uhvaćen i otkriven. Obično bi rekao ljudima: “Nisam mislio to što sam govorio i ne govorim to šta mislim.” To je bila njegova izjava za odbranu.

Kako je vrijeme prolazilo, ovaj čovjek je počeo da gubi razum. Stalno je zaboravljao važne stvari i radio je gluposti. To ga je jako uznemiravalo pa je otišao kod doktora da upita za svoje stanje.

Rekao je doktoru: “Doktore, uznemiren sam. Nešto nije u redu sa mojim mozgom! U ozbiljnom sam problemu, jer ne znam šta govorim. Kad nešto kažem, to ne mislim, a kad pomislim nešto da kažem, zaboravim šta sam htio reći. Možeš li me izliječiti, doktore? Obećavam, kad se izliječim, da ću ti dati hiljade i hiljade rupija.”

Tako ga je doktor počeo liječiti i, tokom vremena, njegovo pamćenje se potpuno vratilo. Doktor mu je rekao: “Ne moraš više da dolaziš na tretmane. Potpuno si izliječen. Sad, molim, plati veliku sumu novaca koju si obećao.”

Pacijent je jednostavno slegao ramenima. “Rekao sam ti prije tretmana kad nešto kažem, da to ne mislim! Ovo sam ti davno rekao, i danas ti najozbiljnije ponavljam istu stvar: Nisam mislio to što sam rekao!” I napustio je doktorovu kliniku bez da plati i jednu rupiju.

Postoje ljudi na svijetu koji prihvate vašu pomoć, ali se zbog njihove pakosti, njihovog lopovluka, nikad ne predaju. Do zadnjeg trenutka ostaju neljubazni i surovi. Neko vrijeme vas varaju, ali prije ili kasnije, vi shvatite njihovu prevarantsku prirodu.

Dva lažova

Huligan, trčeći najbrže što može, uđe u kuću, dodirnu stopala vlasnika i zamoli da ga spasi od dvojice policajaca koji su ga proganjali. Rekao je: „Imam mnogo novca. Ako me zaštitiš od ovih policajaca daću ti polovinu!“ Tako da se čovjek složio i našao je dobro mjesto u kući da sakrije huligana. U roku par minuta dva policajca pokucaše na vrata i jedan od njih upita vlasnika kuće: „Gdje je otišla ta bitanga?“

Vlasnik uzvrati: „Bitanga? Koja bitanga? Šta tim misliš?“

„Proganjamo čovjeka koji je ukrao mnogo novca. Vidjeli smo ga da trči prema tvojoj kući,“rekao je policajac. „Gdje je on?“

„Ne znam šta tim misliš. Ja sigurno ne bih pružio utočište takvoj bitangi koju opisuješ. Ako mi ne vjeruješ, pregledaj kuću,“uzvratio je vlasnik.

I sad su policajci bili zbunjeni. Vlasnik kuće ih je tako uvjerljivo izazvao da su počeli osjećati da su bili u krivu, da je možda huligan našao skrovište u drugoj kući, pored ove. Tako da su otišli i nastavili da tragaju drugdje. Kad nisu uspjeli da nađu krivca vratili su se u stanicu. Kad su policajci bili daleko, van dogleda, vlasnik kuće reče huliganu da izađe iz skrovišta. Rekao je: „Sad si prilično siguran. Izađi i podijeli svoj novac sa mnom, kao što si obećao.“

Huligan je izašao iz skrovišta i rekao: „Ali nikad nisam rekao da ću podijeliti novac sa tobom!“

„Kako to misliš? Ti si takav lažov! Rekao si mi ako ti pružim sklonište od policije da ćeš mi dati pola novca.Gdje je? Daj mi ga!“ vapio je kućevlasnik.

„Ja nemam novca!“ uzvrati huligan.

Kućevlasnik se razljutio. Huligan reče: „Zašto se ljutiš? Je li zato što sam lažov? U tom slučaju, i ja ima svako pravo da se naljutim na tebe jer si i ti lažov! Zar nisi slagao policajcima kad si im rekao da nisam u tvojoj kući? To te čini istim takvim lažovom kakav sam ja!“

„Znači priznaješ da si lažov! Kakva si bitanga! Van iz moje kuće!“ urlao je vlasnik kuće.

Huligana je dobro šutnuo i izbacio ga iz kuće.

Pohlepa trgovca

Trgovac je stajao na vratima svoje trgovine i primjetio prosijaka tačno pred svojim vratima kako traži novčiće u blatu. Trgovac je pomislio da je prosijak sigurno ispustio novčiće i da zato traži. Ali trgovac je bio jako loš čovjek. Kad je prosijak konačno našao novčić, trgovac mu je prišao i rekao: „Ti si prosijak. A to znači nemaš svog novca. Tako da i ovo ne može biti tvoj novac. Pošto si ga našao pokraj moje trgovine moraš mi ga dati!“

Jadni prosijak je odgovorio: „Gospodine, upravo sam našao novčić nakon što sam neko vrijeme pretraživao. Samo zato što je blizu vaše trgovina to ne znači da je vaš. Možda je pripadao nekome drugom. Ali ja sam ga našao, tako da je sad moj.“

„U redu, u redu, hajde da se dogovorimo,“ reče trgovac. „Ti ćeš mi dati novčić, a ja ću ti zauzvrat dati polovinu toga što vrijedi. To je novčić od 50 paisa, tako da ću ti dati od 25 paisa.“

Jadni prosijak se složio. „Bolje imati i 25 nego ništa,“ pomislio je. Tako da je uzeo 25 paisa od trgovca i otišao.

Trgovčeva kuća je bila dosta blizu trgovine. Na kraju dana, kad je otišao kući na večeru, vidio je svoju suprugu kako traži nešto u blatu. „Šta to radiš?“ upita on svoju ženu.

„Ispao mi je novčić,“ objasni ona. „Hajde da ge oboje potražimo.“

„Da li ćemo biti u stanju da ga nađemo u ovo vrijeme? Već je mračno,“ požalio se trgovac. Nevoljno je počeo pomagati svojoj ženi da nađe novčić. Tražili su i tražili skoro sat, ali nisu mogli ništa naći.

Konačno je trgovac rekao svojoj ženi: „ Ne brini. Imam ga.“ Onda joj je pružio novčić koji je uzeo od prosijaka.

Nakon što ga je pažljivo pregledala žena objasni: „To nije novčić koji sam ispustila. Ovo je lažni! Zar ne vidiš da je falsifikovan?“

Avaj, avaj, eto šta se desilo. Žena nije našla novčić koji je izgubila, a trgovac je dao prosijaku pola vrijednosti ono ga što je mislio da vrijedi prosijakov novčić, samo da bi na kraju shvatio da je to beskorisan falsifikovan novčić.

„Šta sam uradio, šta sam uradio!“ plakao je trgovac. „Prosijak je dobio ispravan novčić, a ja sam dobio novčić od 50 paisa , koji je lažan. Avaj, moja pohlepa me pretvorila u potpunu budalu!“

Glupa mlada

Ova priča je smješnija od najsmješnije. Bili neka mlada djevojka i neki mladić čiji su se roditelji trudili da dogovore brak između njih. Mlada djevojka je bila vrlo pričljiva. Govorila je brzo i uz to je bila glupa. Mladić je bio vrlo stidljiv i u isto vrijeme, vrlo glup. Znači, jedno je bilo stidljivo i glupo, a drugo je bilo pričljivo i glupo.

Mladićevi prijatelji su ga savjetovali da ode i da vidi djevojku. Rekli su da je bolje da ode i da je sam vidi, jer, u suprotnom, neki roditeli naprave ozbiljne greške. Tako da je mladoženja zatražio da ga pozovu kod mlade.

Majka od mlade je rekla djevojci: „Molim te, molim te, poslušaj me. Ti previše pričaš. Ako te čuje da toliko pričaš, odustaće od ideje da te oženi. Budi oprezna.“

Kćerka upita: „Majko, šta da radim?“

Majka joj reče: „Kad vidiš da se približava kući, stavi u usta list betela. A onda kad on uđe u kuću, počni da ga žvaćeš.“

Kad je djevojka vidjela da se mladoženja približava rekla je: „Majko, on dolazi, on dolazi!“ Onda je stavila u usta list betela. Kad je mladić ušao u kuću, tačno pred njim je rekla majci: „Majko, stavila sam list u usta. Trebam li sad početi da ga žvačem?“

Majka je bila izuzetno postiđena. Djevojka je počela žvakati. Nije ni pozdravila svog budućeg muža. Mladić je posmatrao njeno ponašanje i bilo mu je vrlo neugodno. Pomislio je u sebi: „Zašto moram oženiti ovakvu osobu? Tako je glupa!“

Par minuta kasnije je ustao i pobjegao. Bio je glup, ali ne toliko glup kao djevojka. Tako da je nije oženio.